Технички принцип који стоји иза мерача протока укључује мерење брзине, варијације притиска или физичких ефеката флуида унутар цевовода, а затим претварање ових мерења у вредност брзине протока. Док различити типови мерача протока користе различите принципе рада, њихова основна функција остаје иста: претварање „стања протока“ у мерљиви физички сигнал.
Електромагнетни мерачи протока раде на основу Фарадејевог закона електромагнетне индукције. Када проводна течност тече кроз магнетно поље, она пресеца линије магнетног флукса, стварајући индуковану електромоторну силу (ЕМФ). Пошто је ова индукована ЕМФ директно пропорционална брзини флуида, запремински проток се може тачно израчунати. Овај метод се не ослања на механичке покретне делове и посебно је{3}}погодан за мерење флуида који поседују одређени степен електричне проводљивости.
Ултразвучни мерачи протока, напротив, користе карактеристике ширења звучних таласа унутар течности. Они израчунавају брзину флуида мерењем временске разлике између ултразвучних сигнала који путују у низводном и узводном смеру. Пошто проток течности утиче на брзину којом се звучни таласи шире, брзина протока се може закључити из ове измерене временске разлике. Ова техника представља метод без{3}}бесконтактног мерења и нуди широк спектар применљивости.
Механички мерачи протока-као што су турбински мерачи протока или зупчасти мерачи протока-функционишу тако што користе енергију течности за покретање ротације или кретања унутрашњих механичких компоненти; брзина протока се затим израчунава на основу успостављене везе између брзине ротације или померања и протока флуида. Мерачи протока диференцијалног притиска, с друге стране, закључују брзину протока мерењем разлике притиска на уређају за пригушивање (као што је плоча са отвором или вентури цев) и применом Бернулијеве једначине. Свака од ових метода има јединствене карактеристике и најпогоднија је за специфичне услове рада и захтеве мерења.