Основне компоненте мерача протока обично садрже сензорску јединицу, јединицу за конверзију и обраду сигнала и јединицу за излаз и приказ; ова три дела раде заједно како би извршили детекцију, прорачун и излаз података о брзини протока.
Сензорна јединица чини језгро мерача протока, одговорног за директну перцепцију стања протока течности. Различити типови мерача протока имају различите структурне дизајне: на пример, електромагнетни мерачи протока осећају промене у брзини протока преко електрода; турбински мерачи протока се ослањају на ротацију радног кола; а ултразвучни мерачи протока користе временску разлику у ширењу звучних таласа. Дизајн ове специфичне јединице директно одређује врсте медија за које је мерач протока погодан, као и његову тачност мерења.
Јединица за конверзију и обраду сигнала је првенствено одговорна за претварање физичких сигнала које је сензорска јединица прикупила у електричне сигнале. Затим врши појачавање, филтрирање и рачунарску обраду ових сигнала да би генерисала стабилне и поуздане податке о протоку. Ова јединица обично укључује електронска кола и микропроцесоре, постављајући високе захтеве и за своје могућности против-сметања и за моћ обраде података.
Јединица за излаз и приказ служи за представљање обрађених података о току на интуитиван начин или за њихово преношење на спољне системе. Уобичајени облици укључују излазе аналогног сигнала (као што је 4–20 мА), дигиталне комуникационе интерфејсе (као што су РС485 или Модбус) и локалне ЛЦД екране, што омогућава мерачу протока да олакша размену података са контролним системима или платформама за праћење.