Историја мерача протока може се пратити до ране фазе коју карактеришу једноставне, емпиријске методе мерења. У то време, људи су се првенствено ослањали на структуре као што су бране и плоче са отвором да би грубо проценили стопе протока посматрајући како се проток течности мењао унутар ових фиксних структура. Иако су структурно једноставне, ове методе су нудиле ограничену прецизност и првенствено су коришћене у основним инжењерским областима као што су наводњавање и заштита воде.
Са доласком индустријализације, механички мерачи протока су постепено добијали широко усвајање; уређаји као што су турбински мерачи протока, мерачи протока са овалним зупчаницима и ротаметри почели су да се примењују у сектору нафте, хемикалија и водоснабдевања. Мерачи протока из ове ере показали су значајно већу тачност и стабилност мерења, ефикасно испуњавајући основне захтеве за мерење и контролу процеса у индустријској производњи, чиме је покретао напредак процесне индустрије.
Вођени напретком у електроници и рачунарској технологији, мерила протока су сада ушла у модерну, интелигентну еру. Појавио се непрекидан ток иновативних производа-укључујући електромагнетне, ултразвучне и Кориолисове мерење масеног протока-, који омогућавају могућности као што су -бесконтактно мерење, високо{4}}читање високе прецизности и дигитални излаз података. Штавише, интеграцијом са системима аутоматизације и Интернет оф Тхингс (ИоТ) платформама, мерачи протока су еволуирали даље од пуких мерних алата како би олакшали даљинско праћење, анализу података и интелигентну контролу, постајући тако незаменљива компонента модерне индустријске аутоматизације.